Лієвче Поле серб Лијевче поље босн і хорв Lijevče polje це невеликий географічний регіон на півночі Боснії та Герцеговин

Лієвче-Поле (серб. Лијевче поље, босн. і хорв. Lijevče polje) - це невеликий географічний регіон на півночі Боснії та Герцеговині. Лієвче-Поле є рівниною, розташованою між річками Сава та Врбас та горою . Він включає населені пункти, що входять до складу громад Градишка, Србаца і Лакташі, в регіоні Баня-Луки Республіки Сербської. Це частина ширшої історичної області Боснійської країни.

Лієвче-Поле на мапі Боснії та Герцеговині

Географія

Макро-гора річки Врбас в гирлі річки Сава називається Лієвче-Поле, і ця назва відноситься до рівнини, яка простягається від лівого берега Врбаса вниз за течією від Клашниці і має довжину близько 34 кілометрів. На північ вирва западини розширюється і майже доходить до Градишки, так що річка Сава є її північним кордоном. Він знаходиться приблизно на початку Врбаса, між Савой на півночі, на заході, на сході та Козарою на південному заході. Західний кордон рівнини визначається контурними лініями заввишки 120 метрів над рівнем моря у бік Підкозар'я. Загальна площа родовища становить близько 500 км. Кордони дають рівнині грубо трикутний контур.

Перетинаючи м'які алювіальні ґрунти, річка Врбас та її притоки змінили своє русло, створюючи численні звивини, заплави та прориваючи нові русла. В 1943 Врбас відкрив нове гирло річки Сава, приблизно в 350 метрах вгору за течією від попереднього. Частина річки Сава має алювіально-смуговий характер і частково схильна до щорічних затоплень Сави.

Великі ставки Брадач та Йовач все ще видно на супутниковому знімку. Матура - це старе русло Врби, русло якої тече на схід. Найперша згадка про це русло відноситься до 1443, коли він був записаний у статуті як "aqua piscatura Mlaterma vocata".

Це сільськогосподарський регіон із дуже родючими землями.

Назва

Назва долини походить від пізньосередньовічного міста Левач, яке розташовувалося на території сучасного поселення Ламінці Среджяні. Поширення назви міста на рівнині вздовж нижньої течії річки Врба також сприяло створенню нахії Лефче (серб. Лефче, босн. і хорв. Lefče, тур. nahiye Lefçe) на початку османського володарювання. Тут, як і в інших випадках, османи прийняли вже існуючу назву. Лівачське поле з'являється в писемних джерелах ще до заснування Османської імперії (1540). Перша згадка цього імені як "поля Врбаса", міститься в листі Славонського магната Людовіка Пекрі, датованому травнем 1537 року. Пекрі доповів ерцгерцогу Австрії Фердинанду II у тому, що османи залишили своїх коней пастися на " полі Врбаса " . У квітні 1538 року хорватсько-слов'янський бан Петар Кеглевіч використав цю назву в угорській формі, транскрибованій на латину - Lewachmezed (угор. Lewachmező) - долина Лівацького поля (серб. долина Левач поље).

У червні того ж року з'явився ще один запис про те, що османи залишили своїх коней у "campo lewach". Наприкінці 1538 року бан Тома Надажді запропонував одному з банів з кіннотою "campum Levacz invader et omnia Illic Flamma et ferro miscere", тоді як інша частина армії мала одночасно атакувати з кораблями і піхотою і знову звільнити Босанську Градишку від османів.

Населені пункти

Цей регіон охоплює Градішку на північному заході, Србац на північному сході та Лакташі у південній точці рівнини. Регіон включає наступні населені пункти:

Бардача

Нова-Топола

Лакташі

Історія

Під час Другої Світової Війни у цьому регіоні відбулася між хорватськими військами усташів та сербськими військами четників.

Пам'ятки

- сербська православна церква в населеному пункті Розбій Лієвачки, збудована у другій половині 20 століття.

Спорт

У цьому регіоні розташований футбольний клуб .

Джерела

Мргић 2007, стр. 1: "Макроплавина реке Врбас при њеном ушћу у Саву назива се Лијевче поље, и то име се односи на равницу која се простире са леве обале Врбаса, низводно од Клашница, у дужини од око 34 километара. Ка северу се низија левкасто шири и на западу допире скоро до Босанске Градишке, тако да је река Сава њена северна граница. Западна граница ове низије одређена је изохипсом од 120 метара надморске висине према Поткозарју. Укупна површина Лијевче поља износи око 500 км. Прелазећи преко меког алувијалног тла, река Врбас и њене притоке мењале су своје токове, градећи бројне меандре, мртваје и пробијајући нова корита. Године 1943, Врбас је пробио ново ушће у Саву, око 350 метара узводније од пређашњег. Посавски део је алувијално-баровитог карактера и делимично је изложен годишњим изливањима реке Саве."
Srpsko istorijsko-kulturno društvo "Njegoš" 1961: "Лнјевче По.ъе Од Саве до Бања Луке, од Врбаса до огранака планине Ко- заре и Просаре, простире се равно Лијевче Поље, пресечено скоро на пола друмом Бања Лука - Босанска Градишка."
Prosveta 1978, p. 406: "ЛИЈЕВЧЕ, равница у северној Босни. око доњег тока Врбаса и у подручју Саве, између планина Козаре и њених огранака. Просаре, Мотајице и др.; пољопривредни рејон; гл. место Босанска Градишка."
"Овеће баре Брадача и Јовача видљиве су и данас на сателитском снимку. Матура представља стари ток Врбаса, чије корито има тенденцију да се помера ка истоку. Најстарији помен овог водотока потиче чак из 1443. године, када је у једној повељи забележено „aqua piscatura Mlaterma vocata“. Назив ове равнице потиче од имена позносредњовековног града Левача који се налазио на простору данашњег насеља Ламинци (Сређани), и чија ће историја бити представљена у овом раду. Очувању и ширењу имена града на равницу уз доњи ток Врбаса допринело је и формирање нахије Лефче у најранијем периоду османске власти. Међутим, као и у многим другим случајевима, и овде се показује да су Османлије само преузеле већ постојећи назив. Наиме, „поље Левач“ – campus Lewach, јавља се у писаним изворима пре него што је формирана османска нахија (1540). Први сачувани помен овог назива, као синонима за „поље Врбаса“– campus Orbaz, налази се у писму славонског великаша Лудовика Пекрија из маја 1537. године. Он је краљу Фердинанду Хабсбуршком јавио како су Турци пустили своје коње на испашу на „поље Врбаса“. Априла наредне, 1538. године, хрватско-славонски бан Петар Кеглевић је у свом писму употребио назив Лијевче поља у облику мађарске сложенице транскрибоване на латински - ager Lewachmezew, заправо Lewachmező, дословно „долина Левач поље“.
Јуна исте године, поново је јављено да Турци своје коње напасају „in campo Lewach“. Крајем 1538, бан Тома Надажди је предлагао да један од банова с коњицом „campum Levacz invadere et illic omnia flamma et ferro miscere“, док би истовремено други део војске, бродовима и пешадијом напао и поново освојио (Босанску) Градишку од Османлија."
"У повлачењу кроз Босну он се показао правим херојем, али је пао као жртва усташких тенкова на Лијевче Поље, априа 1945. године. Погинуо је у 30. години живота. Булић П. Новак, рођен 1894. године, угледна личност у селу.
"Четници у почетку бојажљиво, а затим све чешће, пре- лазе у Лијевче поље. Састају се и поздрављају са жандар- мима НДХ, а понекад заједнички пију и пјевају у сеоским крчмама. Залазе и по кућама, агитују и пријете. Једног ..."

[1] Мргић 2007, стр. 1: "Макроплавина реке Врбас при њеном ушћу у Саву назива се Лијевче поље, и то име се односи на равницу која се простире са леве обале Врбаса, низводно од Клашница, у дужини од око 34 километара. Ка северу се низија левкасто шири и на западу допире скоро до Босанске Градишке, тако да је река Сава њена северна граница. Западна граница ове низије одређена је изохипсом од 120 метара надморске висине према Поткозарју. Укупна површина Лијевче поља износи око 500 км. Прелазећи преко меког алувијалног тла, река Врбас и њене притоке мењале су своје токове, градећи бројне меандре, мртваје и пробијајући нова корита. Године 1943, Врбас је пробио ново ушће у Саву, око 350 метара узводније од пређашњег. Посавски део је алувијално-баровитог карактера и делимично је изложен годишњим изливањима реке Саве."

[2] Srpsko istorijsko-kulturno društvo "Njegoš" 1961: "Лнјевче По.ъе Од Саве до Бања Луке, од Врбаса до огранака планине Ко- заре и Просаре, простире се равно Лијевче Поље, пресечено скоро на пола друмом Бања Лука - Босанска Градишка."

[3] Prosveta 1978, p. 406: "ЛИЈЕВЧЕ, равница у северној Босни. око доњег тока Врбаса и у подручју Саве, између планина Козаре и њених огранака. Просаре, Мотајице и др.; пољопривредни рејон; гл. место Босанска Градишка."

[4] "Овеће баре Брадача и Јовача видљиве су и данас на сателитском снимку. Матура представља стари ток Врбаса, чије корито има тенденцију да се помера ка истоку. Најстарији помен овог водотока потиче чак из 1443. године, када је у једној повељи забележено „aqua piscatura Mlaterma vocata“. Назив ове равнице потиче од имена позносредњовековног града Левача који се налазио на простору данашњег насеља Ламинци (Сређани), и чија ће историја бити представљена у овом раду. Очувању и ширењу имена града на равницу уз доњи ток Врбаса допринело је и формирање нахије Лефче у најранијем периоду османске власти. Међутим, као и у многим другим случајевима, и овде се показује да су Османлије само преузеле већ постојећи назив. Наиме, „поље Левач“ – campus Lewach, јавља се у писаним изворима пре него што је формирана османска нахија (1540). Први сачувани помен овог назива, као синонима за „поље Врбаса“– campus Orbaz, налази се у писму славонског великаша Лудовика Пекрија из маја 1537. године. Он је краљу Фердинанду Хабсбуршком јавио како су Турци пустили своје коње на испашу на „поље Врбаса“. Априла наредне, 1538. године, хрватско-славонски бан Петар Кеглевић је у свом писму употребио назив Лијевче поља у облику мађарске сложенице транскрибоване на латински - ager Lewachmezew, заправо Lewachmező, дословно „долина Левач поље“.

[5] Јуна исте године, поново је јављено да Турци своје коње напасају „in campo Lewach“. Крајем 1538, бан Тома Надажди је предлагао да један од банова с коњицом „campum Levacz invadere et illic omnia flamma et ferro miscere“, док би истовремено други део војске, бродовима и пешадијом напао и поново освојио (Босанску) Градишку од Османлија."

[6] "У повлачењу кроз Босну он се показао правим херојем, али је пао као жртва усташких тенкова на Лијевче Поље, априа 1945. године. Погинуо је у 30. години живота. Булић П. Новак, рођен 1894. године, угледна личност у селу.

[7] "Четници у почетку бојажљиво, а затим све чешће, пре- лазе у Лијевче поље. Састају се и поздрављају са жандар- мима НДХ, а понекад заједнички пију и пјевају у сеоским крчмама. Залазе и по кућама, агитују и пријете. Једног ..."